Šinigami na vratima
Ponoć je, a ja sam još budna... Ne mogu da zaspim jer nemam mira. Prosto imam osećaj da u ovoj velikoj sobi nisam sama;osećam da je neko baš tu, na drugom krevetu, gde je nekad spavala moja sestra.
Mrak. Nestalo je struje, pa se ne nazire ni tračak svetlosti od uličnih svetiljki.
Samo mesec.
Ne volim da spavam sa spuštenim roletnama....jer ne vidim nebo.
Onako razgrnute i dugačke zavese, omogućavaju zracima meseca da dopiru do moje sobe... Ta svetlost se baca pravo na vrata....imam osećaj kao da predstavljaju nešto-kao da će se vrata otvoriti i ući će neko. Taj neko će predstavljati moj strah....i oslonac. Nalik na šinigamije, onako velik, ući će u sobu lebdeći i stajaće na sred sobe nepomično sve dok ja gledam u njega. Čim skrenem pogled, iskoristiće priliku. A kada vratim pogled na sredinu, on više neće biti tamo, već iznad mene.
Ali, imam osećaj da to nije neko koga očekujem. Kao da neka izgubljena duša sedi na krevetu i shvata da osećam njeno prisustvo, a da je ne vidim.
Da li je to Nikola, koji je krivicom jednog kopilota poginuo pre godinu dana? Zašto se sada vraća?
A da li je to ipak neko ko voli da me posmatra, ne samo noću već i danju? Da li je to neko koga još uvek ne poznajem?
Ili sam opet pogrešila?