Prazni listovi

Prosto ne znam odakle da počnem.....Ajde, onda, počeću ispočetka....

Nije mi prvi put da pišem prvi post na blogu, niti mi je prvi put da ne znam kako da počnem.....da, bilo je i drugih blogova ali sam ih u onim, svima vama dobro poznatim, lošim, ''žutim'' minutima i momentima izbrisala!

Opet, u onim vrlo teškim momentima, kada imam potrebu da beknem, da otvorim usta i istoročem redom o svemu i svakome, kad moram da navodim stvari od kojih mi je muka-vratim se na kompjuter!

Jer, mislim da na ovom svetu ne postoji osoba koja te razume, o kojoj možeš reći sve najbolje, u koju nikada nećeš posumnjati i kojoj možeš reći sve što te brine a da pritom ta osoba odmah ne otrči do susednog bloka i sve istrtlja! Zato, ostajem pri tome da je kompjuter sigurnije mesto za pisanje žalopojki i da on najbolje posluži kao vrećica za izbijanje frustracija kada te iznervira neka budala! A i, što se tiče pisanja, lakše je kucati nego pisati pufnastom roze olovkom u lepo ukrašenim ljubičastim sveščicama sa nalepnicama žutih i zelenih vila, kakve kupuju male mamine i tatine princezice, ponosne na ovu svoju titulu!

Eto, to je ceo početak koji pre par minuta nisam mogla da smislim.....da, samo početak, što znači da ima još dosta do kraja....

Vreme. Sa vremenom se večno trkamo.... S njim se oduvek trkamo....ali po neku cenu. Jurimo kroz i protiv vremena za nečiji život; za naše bolje živote, za živote drugih nesrećnika koje je sudbina možda ipak zauvek napustila,...ali kasnije ispaštamo, plaćamo ceh jer smo istupili van bele linije, samo da bismo pobedili nepobedivog....a možda i samo vreme namerno želi da izgubi titulu nedostižnog, da bi dobilo onu najgoru titulu Dželata.

Da, i ja trčim taj maraton....trčim za nekim smislom svog života. Kazali biste sad: ''Trčiš uzaludno''........i svi vi koji ste sada to rekli u sebi, znajte da biste onda i vi morali da trčite sa mnom....a sad, da odgovorim i na ono vaše glupo ''zašto''!

Zato što se ne trudite da stignete nedokučivo....a to znači da ni vi nemate pojma smisao svojih života....

Pa? Zašto još uvek sedite za svojim kompjuterom, pogrbljeni kao kamile, poluotvorenih usta, pomerajući usne u ritmu mojih reči dok čitate ovu rečenicu? Zar nećete krenuti na ''uzaludno trčanje?''