Prazni listovi

Prosto ne znam odakle da počnem.....Ajde, onda, počeću ispočetka....

Nije mi prvi put da pišem prvi post na blogu, niti mi je prvi put da ne znam kako da počnem.....da, bilo je i drugih blogova ali sam ih u onim, svima vama dobro poznatim, lošim, ''žutim'' minutima i momentima izbrisala!

Opet, u onim vrlo teškim momentima, kada imam potrebu da beknem, da otvorim usta i istoročem redom o svemu i svakome, kad moram da navodim stvari od kojih mi je muka-vratim se na kompjuter!

Jer, mislim da na ovom svetu ne postoji osoba koja te razume, o kojoj možeš reći sve najbolje, u koju nikada nećeš posumnjati i kojoj možeš reći sve što te brine a da pritom ta osoba odmah ne otrči do susednog bloka i sve istrtlja! Zato, ostajem pri tome da je kompjuter sigurnije mesto za pisanje žalopojki i da on najbolje posluži kao vrećica za izbijanje frustracija kada te iznervira neka budala! A i, što se tiče pisanja, lakše je kucati nego pisati pufnastom roze olovkom u lepo ukrašenim ljubičastim sveščicama sa nalepnicama žutih i zelenih vila, kakve kupuju male mamine i tatine princezice, ponosne na ovu svoju titulu!

Eto, to je ceo početak koji pre par minuta nisam mogla da smislim.....da, samo početak, što znači da ima još dosta do kraja....

Vreme. Sa vremenom se večno trkamo.... S njim se oduvek trkamo....ali po neku cenu. Jurimo kroz i protiv vremena za nečiji život; za naše bolje živote, za živote drugih nesrećnika koje je sudbina možda ipak zauvek napustila,...ali kasnije ispaštamo, plaćamo ceh jer smo istupili van bele linije, samo da bismo pobedili nepobedivog....a možda i samo vreme namerno želi da izgubi titulu nedostižnog, da bi dobilo onu najgoru titulu Dželata.

Da, i ja trčim taj maraton....trčim za nekim smislom svog života. Kazali biste sad: ''Trčiš uzaludno''........i svi vi koji ste sada to rekli u sebi, znajte da biste onda i vi morali da trčite sa mnom....a sad, da odgovorim i na ono vaše glupo ''zašto''!

Zato što se ne trudite da stignete nedokučivo....a to znači da ni vi nemate pojma smisao svojih života....

Pa? Zašto još uvek sedite za svojim kompjuterom, pogrbljeni kao kamile, poluotvorenih usta, pomerajući usne u ritmu mojih reči dok čitate ovu rečenicu? Zar nećete krenuti na ''uzaludno trčanje?''

Sedim.

Sedim i razmišljam o svom životu, o životu drugih koji me često zanemaruju jer više vole šminku ili fudbalsku loptu od druženja....i ujedno razmišljam o nekim posledicama.

Zašto sam ja baš ovakva? Zašto oni nisu onakvi? I koja je svrha života u ovakvoj državi gde se samo obećava, krade, ubija, umire i jednostavno se niko i ništa ne razume?

U moj razred ide jedna devojčica, koju su roditelji ostavili, nije neki đak i ima problema sa govorom, registrovanjem pojedinih stvari i-druženjem....baš zato što ne ume da se snađe, pomažem joj....samo ja. ALi, gledajmo iz običnog ugla suštine-nisam dužna da to radim. Mogu da prođem pored nje, udarim je ramenom i izderem se na nju jer ONA ne pazi kuda ide, da je guram u stranu i podjebavam sa svojim društvom zato što je drugačija i tako i nastavim da živim svoj neshvatljivi i već ionako bezsuštinski život i bavim se svojim problemima....kao drugi.

Međutim....ne mogu to da uradim....jednostavno, nemam toliko snage da je odbacujem...i zato  se pitam, da li neko može da me razume i kaže mi zašto i drugi nisu kao ja? Zašto ne shvate da je svaki život na ovoj planeti ravnopravan sa svim ostalim?

Kako da ih ubedim da greše?.....hoće li iko progovoriti....

Ponoć je, a ja sam još budna... Ne mogu da zaspim jer nemam mira. Prosto imam osećaj da u ovoj velikoj sobi nisam sama;osećam da je neko baš tu, na drugom krevetu, gde je nekad spavala moja sestra.

Mrak. Nestalo je struje, pa se ne nazire ni tračak svetlosti od uličnih svetiljki.

Samo mesec.

Ne volim da spavam sa spuštenim roletnama....jer ne vidim nebo.

Onako razgrnute i dugačke zavese, omogućavaju zracima meseca da dopiru do moje sobe... Ta svetlost se baca pravo na vrata....imam osećaj kao da predstavljaju nešto-kao da će se vrata otvoriti i ući će neko. Taj neko će predstavljati moj strah....i oslonac.  Nalik na šinigamije, onako velik, ući će u sobu lebdeći i stajaće na sred sobe nepomično sve dok ja gledam u njega. Čim skrenem pogled, iskoristiće priliku. A kada vratim pogled na sredinu, on više neće biti tamo, već iznad mene.

 Ali, imam osećaj da to nije neko koga očekujem. Kao da neka izgubljena duša sedi na krevetu i shvata da osećam njeno prisustvo, a da je ne vidim.

Da li je to Nikola, koji je krivicom jednog kopilota poginuo pre godinu dana? Zašto se sada vraća?

A da li je to ipak neko ko voli da me posmatra, ne samo noću već i danju? Da li je to neko koga još uvek ne poznajem?

 Ili sam opet pogrešila?

I opet sam na samom početku....Moji su se vratili sa ekskurzije za koju sa ustezanjem govore da je bilo dobro a u stvari nije (razredna ih je sve odala rekavši da joj je muka od njihovih žalbi na toplu vodu, sam smeštaj i hranu), a ja se, posle malog odmora od 2 radna dana koja sam pretvorila u vikend, vraćam u akciju iz klupe!

Naravno, te akcije su obično uzaludne, pa nisam imala čemu da se nadam ni ovaj put. 1 na 2 iz hemije, 3 na 4 iz fizike, a nula-kolko oćeš! Ni gugl nema toliko nula!!! (za one koji ne znaju, gugl je broj); 

Nastavniku likovnog, Hitmenu, se ne sviđa moj ''čovečuljak sa odvratnim, buljavim očima i ljubičastim čuperkom, koji je kao naherena glista!

Prvo, ima buljave oči zato što se meni tako svidelo. Drugo, čuperak nije bio ljubičast, nego crn, pa da vidimo kome su potrebnije buljave oči.... Treće, glista nikako ne može biti naherena jer se taj izraz koristi na nakrivljene kuće...

I tako, sve se polako vraća na staro. Evo, sad smišljam sastav za pismeni iz srpskog, koji imam sutra.

Dakle, u sosu sam!

U potpisu: Ćufta

Прошло је седам година од када сам се преселила у овај део града. Седам година. И ниједном од тада нисам посетила своје старо друштво које сам оставила у другом разреду. Нисам, због места на које сам се преселила и страха мојих родитеља, који су се договорили да никада више не дођем овде. Али зашто? Није ме, у ствари, ни било брига, јер ме они ионако не разумеју. Не би зато ни разумели колико ми значи мој стари дом. Тамо сам имала цвоју собу, неко своје осећање и свој свет. Још док сам ишла у први разред, избушила сам рупу иза свог кревета и тамо ставила једну свеску у коју сам записивала колико ме нервира овај свет у ком живим, али и разлоге због којих ћу га можда једног дана и заволети. Знала сам да моји никада не проверавају иза кревета, где је стајало доста мени значајних ствари. И никада и нису провалили тај мали свет. О томе сам размишљала годинама, али се нисам усуђивала да их питам да се вратим, макар на секунд видела стан. И тако сам само размишљала и сањала да се једног дана овде вратим. Међутим, нисам више тако могла. Нисам више могла против тих осећања која ме везују за моје старо насеље где сам провела скоро цело своје детињство..... Једноставно сам, бленући кроз прозор аутобуса док сам ишла у школу, размислила и-одлучила! Увек сам са собом носила кључ од тог стана на привеску са кључем садашњег стана, као успомену.То је био велики корак, који се сада завршио са великим последицама, али ме није више било брига. Није ме занимало да ли ће ме сада разумети или не, свеједно ми је било, јер тај секунд кад сам донела одлуку је био пречи од било чега на овом свету. И уместо да сиђем на следежој станици, продужила сам још неких двадесетак даље, пресела на пар аутобуса и сишла код неке старе окретнице. најпре сам се освртала око себе, не верујући да сам на месту, које тако дуго нисам видела. На крају, видевши исти онај стари, зелени гелендер дуж ког сам пешачила до старе школе, сишла сам низ зарђале степенице у моје насеље. Трчала сам низбрдо до свог улаза и осетила сам те топле сузе на образима које су се сливале и остајале на асфалту за мном. Пред улазом сам одједном стала. Након неколико секунди, бацила сам поглед на интерфон. На њему је још увек стајало моје презиме. Ушла сам у зграду и сишла низ степенице које су водиле до мог стана. Извадила сам кључ, угурала га у браву, зачепљену прашином и окренула га. Отворила сам врата и несигурним ходом ушла у предсобље. Полако сам ишла ка дневној соби. Тамо сам затекла све онако како смо га и оставили. Моји нису у међувремену нашли купце, али је једна госпођа одржавала стан. Стала сам на вратима. Испустила сам ранац на под, ухватила чврсто кваку врата и опет дозволила сузама да лију. Чак сам касније нашла и ону малу свеску, прашњаву од гипса који се крунио. Читала сам цело вече тај шкрабопис који сам као мала имала. Јавила сам се мојима. Моја мајка је тихим али оштрим гласом рекла да се вратим исто вече, али није била забринута. Била је само љута јер није испало онако како је она очекивала-поново сам се вратила. Након само пар минута разговора, наговорила сам је да ме пусти да останем бар још неко вече. И ево, ово је друго вече да сам овде...а нешто ми говори да ћу се овде враћати још доста пута...

Uh, covece. Ala je ova nedelja bila zamorna. Konacno je vikend, bre! Nema vise nabijenih lekcija i kontrolnih, koje sam sa vel;ikom mukom dobro uradila. Pa tako mi i treba kad ne umem da zagrejem stolicu! Ok, sve je super proslo, odlicne ocene, nema nikakvog nerviranja sto se tice drustva i tako tih stvari koje su vec postale uobicajene....samo e je umor stigao-to je to. Pa i sami vidite da me mrzi da prebacim pismo na srpski ;)
Bilo kako bilo, napokon imam malo vremena i za sebe. Danas pocinju da se daju filmovi o zivotu i radu Majkla Dzeksona, mada mislim da je i to ranije pocelo, jel da? Nema veze....Danas pocinju da se daju barem u Delta City-ju, kome je navodno rodjendan (mo's misliti, rodjendan...). I tako su cele nedelje kruzile price o tome.

I evo, sad se spremam da idem na hor (-.- ne volim ga, ali nisam isla nijednom od ove skolske godine:zato mi sada prete kecinom! e pa kad se mora-mora se!), tamo ima da izgubim glas (pa necu moci da odgovaram geografiju u ponedeljak :D ) i vraticu se kuci da prespavam ceo dan....

a o ponoci.......

......u VIDEO KLUB ZABAC po horore!!! Bice to duuuuuga noc...

Opet me hvata groznica. Boli me glava, kuca puna gostiju koji dolaze tek tako, samo nam banu na vrata. Kao majmuni; skacu, ricu, vriste, smeju se glasno, setaju se ko prdezi u gacama, a ja jednostavno nemam mira. Sta ja sad da radim? Da im dreknem: alo bre, mars svako svojoj kuci?!? Pa to mi sad deluje kao normalno. Mrtva umorna. Oci su mi skoro sklopljene. Ne mogu da jedem, mozda cu uskoro i da dehidriram. Ko zna, al jedno je sigurno:nikog ko nije clan moje porodice necu ni da vidim! Muka mi je vise od prica: moj marko ovo, a moj janko ono, talntovan, moju anu napadaju momci, nase drma pubertet....serem vam se vise u takve price. uvek o istom pricate, u goste dolazite samo da bi ponavljali sve sto je receno prosli put. I ostajete do 11 sati, mamu li vam vasu....a ni moji nemaju obzira....stalno goca, pa onda mira, odjednom i joca.....jooooooooooooJ! muka mi je. ova sijalica ckilji nad mojom glavom. nisam stigla da je zamenim....a izgleda da su drugi bili zauzeti brbljanjem pa ni oni nisu mogli. uh..........ne mogu da legnem jer ce me na svakih 5 minuta muciti:ustaj, dosli gosti, ajde da posluzis ovo, ono.....AAAAAAAAAAAAAH! ..................................................... ............................................ ..............................................ma ko ih jebe....odoh bre da spavam................'ku noc!

konacno da i ja imam malo slobodnog vremena...znate kako to ide: skola, vanskolske obaveze, treninzi, muzicka, ostajanje u skoli do kasno zbog projekata...sve me je to izmorilo. a sada kada je raspust, planiram da se odmorim k'o covek. okej, istina je da celo polugodje spavam i necu da se sad izvlacim, ali mi je vise muka da spavam u klupi-koliko ja znam, spava se u krevetu. eto! sad cekam novu godinu, viseci na kompjuteru i izlazeci sa drustvom po ceo dan....odmor...nema knjige....okej, knjiga ce se ionako kad-tad uzeti u ruke, ali ja obicno to radim pred kraj raspusta...i eto, zderem kokice, pijem pivo i uzivam ^.^ salim se, zderem kokice i pijem energy...jeste da mi nedostaje drustvo iz skole jer su svi negde otputovali, ali tako je to uvek za novu godinu....iskreno, nova godina je jedini praznik koji volim, jer na svim ostalim, tu su porodicna okupljanja, gde te tetke i strine vuku za obraze i kljukaju kolacima i tortama, a ti nikako da im objasnis da ne zive u filmu!! eh....ma to je to, samo sam htela da podelim ovo uzivanje sa vama...a sad odoh na klizanje, da se lepo izubijam pa se mi vidimo veceras...pozdrav, narode!

Evo me opet! Nakon tolikog toga što se desilo, konačno imam snage za kucanje i pisanje priča iz života. Malo sam se umorila od svega i svačega, a i svakoga, ali polako se odmaram. Mislim, kraj školske godine, gotovo sa sedmim razredom, al' iako znam da ću za par meseci ponovo biti u istoj klupi, srećna sam što u nju neću blenuti neko vreme! Mislim, nije da sam već počela da brojim dane, ali, ajmo realno: provešću ja opet dosta vremena u onoj plavoj klupi, na kojoj je na sredini korektorom napisano ''Maky kučka''...pa umorila sam se od ''blejanja'' nad tim natpisom i od bojanja tog korektora. 
I tako...eto, polako nam stiže i zasluženi odmor (ja ionako cele godine odmaram, samo što ću sada imati bolje uslove za spavanje xD ), ništa se bitno tu ne menja, al' svi se mi radujemo slobodnom vremenu. Uh....što mi sve zadnjih dana ide na jaja, da prostite...E! Sad se setih, pa da vas pitam. Šta mislite, šta ćemo mi uraditi na eurosongu? Šta uopšteno mislite o pesmi-ne pevaču, već pesmi? Mislim, po meni, dečko ima i glas i šlif i šiškice i dr. al mislim da pesma nema nikakvog smisla, jer čas se spominju balavice, čas balkan, a onda odjednom bez ikakvog reda dečko vikne ''COME ON''!...dobro, to bi i bilo sve, ako imate nešto da mi kažete, da komentarišete, da pitate, da kritikujete, da hvalite, samo izvol'te al' nemojte da mi pišete romane....pozdrav za sve ;) 

Uh, evo, odoše maturanti iz ''Užičke''. Među njima i moja drugarica koju poznajem mnogo godina. Starija je od mene godinu dana, ali se mnogo družimo. Znate, nešto sam razmišljala duže vreme i u jednom trenutku se uplašila da se ne prokurči ( pardon ) u srednjoj pa da me ne zameni nekom kučkom čiji je život večito na visokim potpeticama i čiji je život prekriven plavim pravim šiškicama i cisternom pudera. Pa da se razumemo, ima svega, a ja ne mogu da držim zvonce u ruci i gatam da li će upoznati tako neku džigljavu plastikaru...ali dobro. Srećna sam što konačno odlazi iz te škole, jer je to njena najveća želja...znate već koliko ima nezrelih budala koji misle da su frajeri i cice ako nose air max ili su u vezi, sam bog zna šta im još pada na pamet. Mislim, ajde eto, srećna sam zbog nje, ako ništa drugo i mislim da će se lepo provesti, iako je sve vreme dok sam je pratila do škole mrmljala sebi u bradu ''joj bože što se plašim'' i jedva sam je ubedila da se opusti, mislim onako slatka, bucmasta i zajebant lako može da zabavi bilo koga....eh bože, još samo godinu dana, pa i ja u srednju....nije zbog mature, šta me briga za to, ići ću kao i svi drugi u haljini i to je to, nego ja to kažem zbog nestašnih i nezrelih s kojima sam sada....ma dobri su i oni, baš tako ludi su mi zanimljivi...

uh što je ovo vreme varljivo; čas kiša, čas sunce...evo čekam još i sneg, pa mi se čini da nešto malo kasni! -.- ... bilo kako bilo, sad sedim kod kuće. i reko' ajd' da malo blogujem, dugo nisam (opet).

eh, bože...ajd' sad, kako da počnem...hm. eto ti ga sad. pa i nije da se mnogo stvari desilo. sve je normalno, ništa novo. uh...jedino što me dosta nervira jeste kad me odvuku iz beograda izvan zemlje ili u drugi grad tamo negde bogu iza nogu,uz izgovor da mi je ''bolje na svežem vazduhu pa makar i bez kompjutera i tv-a, a pogotovo društva! mislim, ajmo iskreno, niko od nas ne može bez televizora. okej, ima ljudi kojima on i ne predstavlja ''čudesnu kutiju'', ne predstablja ni meni praktično, što bi...ali ipak, nije isto kad si na planini sa skakavcima i komarcima u dvorištu dok pokušavaš da crtaš jedinu stvar koja ti se sviđa tu, i kada si kući na svom krevetu, gledajući tv i prolivajući sok na posteljinu (upravo gledam u brata dok ovo pišem, ne zamerite...a i što biste, ja ne bih. ne žalim se, jer je kod mene sve moguće i na to se čovek navikne kad je jedini normalan...gle, sad će i tortu da mi prevrne!) samo tren da mu oduzmem tacnu....

...................e sad. dakle, ima mnogo razlike kada si usamljen. pa mi baš zato provodimo mnogo vremena za kompjuterom - usamljeni smo ili nam je dosadno. 

i eto, to bi bilo otprilike to. sad, ako budem održavala ovaj ritam, valjda neću propustiti još jedno postovanje ovih dana, jer mi ovo dođe kao neko sajber ispovedanje. glava mi je puna, a kad nema ko da te sluša, e onda ima ko da te čita....ćaos....

 .......................lol, da te čita.... 

uh, što je ovaj dan, da prostite, zajeban. šta mi je sad sve ovo trebalo? 

znate kako, kada imate nešto što je lepo i traje, u početku možda ne razmišljate ali se kasnije ipak plašite se da ćete izgubiti to nešto. i na kraju, stvarno ga izgubite. nije sad kriva ta pomisao, kao sad, urekli ste se. nego, jednostavno utuvite sebi u glavu ''jaoj, pa to će sve lepo nestati, trte, mrte, bla bla '' i tako dalje i puf-odjednom toga nečeg nema više. nego mene muči to što stvarno ništa nije istrajno...ili možda čak to što nešto mora da se zezne pa da lepo izgubiš to što si stekao, ne znam...

verovatno se pitate šta mi se desilo pa da sad ovde toročem o tome. ma na kraju krajeva, i nije bitno...samo me zanima zašto neke stvari pre ili kasnije ispadnu iz naših ruku, a mi ih k'o ludaci držali kao malo vode na dlanu...e, ako neko zna odgovor neka kaže, jer mene više mrzi da razmišljam...ko mi da dobar odgovor, dobiće 6 kg slatkiša....ili nešto drugo, ovo mi zvuči kao ponuda za malu decu, ipak -.- ...ma smisliću to, meni sad treba odgovor...pozdrav.