Prazni listovi

Шкрипа врата...неко је поново отворио врата мог света

Прошло је седам година од када сам се преселила у овај део града. Седам година. И ниједном од тада нисам посетила своје старо друштво које сам оставила у другом разреду. Нисам, због места на које сам се преселила и страха мојих родитеља, који су се договорили да никада више не дођем овде. Али зашто? Није ме, у ствари, ни било брига, јер ме они ионако не разумеју. Не би зато ни разумели колико ми значи мој стари дом. Тамо сам имала цвоју собу, неко своје осећање и свој свет. Још док сам ишла у први разред, избушила сам рупу иза свог кревета и тамо ставила једну свеску у коју сам записивала колико ме нервира овај свет у ком живим, али и разлоге због којих ћу га можда једног дана и заволети. Знала сам да моји никада не проверавају иза кревета, где је стајало доста мени значајних ствари. И никада и нису провалили тај мали свет. О томе сам размишљала годинама, али се нисам усуђивала да их питам да се вратим, макар на секунд видела стан. И тако сам само размишљала и сањала да се једног дана овде вратим. Међутим, нисам више тако могла. Нисам више могла против тих осећања која ме везују за моје старо насеље где сам провела скоро цело своје детињство..... Једноставно сам, бленући кроз прозор аутобуса док сам ишла у школу, размислила и-одлучила! Увек сам са собом носила кључ од тог стана на привеску са кључем садашњег стана, као успомену.То је био велики корак, који се сада завршио са великим последицама, али ме није више било брига. Није ме занимало да ли ће ме сада разумети или не, свеједно ми је било, јер тај секунд кад сам донела одлуку је био пречи од било чега на овом свету. И уместо да сиђем на следежој станици, продужила сам још неких двадесетак даље, пресела на пар аутобуса и сишла код неке старе окретнице. најпре сам се освртала око себе, не верујући да сам на месту, које тако дуго нисам видела. На крају, видевши исти онај стари, зелени гелендер дуж ког сам пешачила до старе школе, сишла сам низ зарђале степенице у моје насеље. Трчала сам низбрдо до свог улаза и осетила сам те топле сузе на образима које су се сливале и остајале на асфалту за мном. Пред улазом сам одједном стала. Након неколико секунди, бацила сам поглед на интерфон. На њему је још увек стајало моје презиме. Ушла сам у зграду и сишла низ степенице које су водиле до мог стана. Извадила сам кључ, угурала га у браву, зачепљену прашином и окренула га. Отворила сам врата и несигурним ходом ушла у предсобље. Полако сам ишла ка дневној соби. Тамо сам затекла све онако како смо га и оставили. Моји нису у међувремену нашли купце, али је једна госпођа одржавала стан. Стала сам на вратима. Испустила сам ранац на под, ухватила чврсто кваку врата и опет дозволила сузама да лију. Чак сам касније нашла и ону малу свеску, прашњаву од гипса који се крунио. Читала сам цело вече тај шкрабопис који сам као мала имала. Јавила сам се мојима. Моја мајка је тихим али оштрим гласом рекла да се вратим исто вече, али није била забринута. Била је само љута јер није испало онако како је она очекивала-поново сам се вратила. Након само пар минута разговора, наговорила сам је да ме пусти да останем бар још неко вече. И ево, ово је друго вече да сам овде...а нешто ми говори да ћу се овде враћати још доста пута...