Prazni listovi

Prosto ne znam odakle da počnem.....Ajde, onda, počeću ispočetka....

Nije mi prvi put da pišem prvi post na blogu, niti mi je prvi put da ne znam kako da počnem.....da, bilo je i drugih blogova ali sam ih u onim, svima vama dobro poznatim, lošim, ''žutim'' minutima i momentima izbrisala!

Opet, u onim vrlo teškim momentima, kada imam potrebu da beknem, da otvorim usta i istoročem redom o svemu i svakome, kad moram da navodim stvari od kojih mi je muka-vratim se na kompjuter!

Jer, mislim da na ovom svetu ne postoji osoba koja te razume, o kojoj možeš reći sve najbolje, u koju nikada nećeš posumnjati i kojoj možeš reći sve što te brine a da pritom ta osoba odmah ne otrči do susednog bloka i sve istrtlja! Zato, ostajem pri tome da je kompjuter sigurnije mesto za pisanje žalopojki i da on najbolje posluži kao vrećica za izbijanje frustracija kada te iznervira neka budala! A i, što se tiče pisanja, lakše je kucati nego pisati pufnastom roze olovkom u lepo ukrašenim ljubičastim sveščicama sa nalepnicama žutih i zelenih vila, kakve kupuju male mamine i tatine princezice, ponosne na ovu svoju titulu!

Eto, to je ceo početak koji pre par minuta nisam mogla da smislim.....da, samo početak, što znači da ima još dosta do kraja....

Vreme. Sa vremenom se večno trkamo.... S njim se oduvek trkamo....ali po neku cenu. Jurimo kroz i protiv vremena za nečiji život; za naše bolje živote, za živote drugih nesrećnika koje je sudbina možda ipak zauvek napustila,...ali kasnije ispaštamo, plaćamo ceh jer smo istupili van bele linije, samo da bismo pobedili nepobedivog....a možda i samo vreme namerno želi da izgubi titulu nedostižnog, da bi dobilo onu najgoru titulu Dželata.

Da, i ja trčim taj maraton....trčim za nekim smislom svog života. Kazali biste sad: ''Trčiš uzaludno''........i svi vi koji ste sada to rekli u sebi, znajte da biste onda i vi morali da trčite sa mnom....a sad, da odgovorim i na ono vaše glupo ''zašto''!

Zato što se ne trudite da stignete nedokučivo....a to znači da ni vi nemate pojma smisao svojih života....

Pa? Zašto još uvek sedite za svojim kompjuterom, pogrbljeni kao kamile, poluotvorenih usta, pomerajući usne u ritmu mojih reči dok čitate ovu rečenicu? Zar nećete krenuti na ''uzaludno trčanje?''

Sedim.

Sedim i razmišljam o svom životu, o životu drugih koji me često zanemaruju jer više vole šminku ili fudbalsku loptu od druženja....i ujedno razmišljam o nekim posledicama.

Zašto sam ja baš ovakva? Zašto oni nisu onakvi? I koja je svrha života u ovakvoj državi gde se samo obećava, krade, ubija, umire i jednostavno se niko i ništa ne razume?

U moj razred ide jedna devojčica, koju su roditelji ostavili, nije neki đak i ima problema sa govorom, registrovanjem pojedinih stvari i-druženjem....baš zato što ne ume da se snađe, pomažem joj....samo ja. ALi, gledajmo iz običnog ugla suštine-nisam dužna da to radim. Mogu da prođem pored nje, udarim je ramenom i izderem se na nju jer ONA ne pazi kuda ide, da je guram u stranu i podjebavam sa svojim društvom zato što je drugačija i tako i nastavim da živim svoj neshvatljivi i već ionako bezsuštinski život i bavim se svojim problemima....kao drugi.

Međutim....ne mogu to da uradim....jednostavno, nemam toliko snage da je odbacujem...i zato  se pitam, da li neko može da me razume i kaže mi zašto i drugi nisu kao ja? Zašto ne shvate da je svaki život na ovoj planeti ravnopravan sa svim ostalim?

Kako da ih ubedim da greše?.....hoće li iko progovoriti....

Ponoć je, a ja sam još budna... Ne mogu da zaspim jer nemam mira. Prosto imam osećaj da u ovoj velikoj sobi nisam sama;osećam da je neko baš tu, na drugom krevetu, gde je nekad spavala moja sestra.

Mrak. Nestalo je struje, pa se ne nazire ni tračak svetlosti od uličnih svetiljki.

Samo mesec.

Ne volim da spavam sa spuštenim roletnama....jer ne vidim nebo.

Onako razgrnute i dugačke zavese, omogućavaju zracima meseca da dopiru do moje sobe... Ta svetlost se baca pravo na vrata....imam osećaj kao da predstavljaju nešto-kao da će se vrata otvoriti i ući će neko. Taj neko će predstavljati moj strah....i oslonac.  Nalik na šinigamije, onako velik, ući će u sobu lebdeći i stajaće na sred sobe nepomično sve dok ja gledam u njega. Čim skrenem pogled, iskoristiće priliku. A kada vratim pogled na sredinu, on više neće biti tamo, već iznad mene.

 Ali, imam osećaj da to nije neko koga očekujem. Kao da neka izgubljena duša sedi na krevetu i shvata da osećam njeno prisustvo, a da je ne vidim.

Da li je to Nikola, koji je krivicom jednog kopilota poginuo pre godinu dana? Zašto se sada vraća?

A da li je to ipak neko ko voli da me posmatra, ne samo noću već i danju? Da li je to neko koga još uvek ne poznajem?

 Ili sam opet pogrešila?

I opet sam na samom početku....Moji su se vratili sa ekskurzije za koju sa ustezanjem govore da je bilo dobro a u stvari nije (razredna ih je sve odala rekavši da joj je muka od njihovih žalbi na toplu vodu, sam smeštaj i hranu), a ja se, posle malog odmora od 2 radna dana koja sam pretvorila u vikend, vraćam u akciju iz klupe!

Naravno, te akcije su obično uzaludne, pa nisam imala čemu da se nadam ni ovaj put. 1 na 2 iz hemije, 3 na 4 iz fizike, a nula-kolko oćeš! Ni gugl nema toliko nula!!! (za one koji ne znaju, gugl je broj); 

Nastavniku likovnog, Hitmenu, se ne sviđa moj ''čovečuljak sa odvratnim, buljavim očima i ljubičastim čuperkom, koji je kao naherena glista!

Prvo, ima buljave oči zato što se meni tako svidelo. Drugo, čuperak nije bio ljubičast, nego crn, pa da vidimo kome su potrebnije buljave oči.... Treće, glista nikako ne može biti naherena jer se taj izraz koristi na nakrivljene kuće...

I tako, sve se polako vraća na staro. Evo, sad smišljam sastav za pismeni iz srpskog, koji imam sutra.

Dakle, u sosu sam!

U potpisu: Ćufta

Прошло је седам година од када сам се преселила у овај део града. Седам година. И ниједном од тада нисам посетила своје старо друштво које сам оставила у другом разреду. Нисам, због места на које сам се преселила и страха мојих родитеља, који су се договорили да никада више не дођем овде. Али зашто? Није ме, у ствари, ни било брига, јер ме они ионако не разумеју. Не би зато ни разумели колико ми значи мој стари дом. Тамо сам имала цвоју собу, неко своје осећање и свој свет. Још док сам ишла у први разред, избушила сам рупу иза свог кревета и тамо ставила једну свеску у коју сам записивала колико ме нервира овај свет у ком живим, али и разлоге због којих ћу га можда једног дана и заволети. Знала сам да моји никада не проверавају иза кревета, где је стајало доста мени значајних ствари. И никада и нису провалили тај мали свет. О томе сам размишљала годинама, али се нисам усуђивала да их питам да се вратим, макар на секунд видела стан. И тако сам само размишљала и сањала да се једног дана овде вратим. Међутим, нисам више тако могла. Нисам више могла против тих осећања која ме везују за моје старо насеље где сам провела скоро цело своје детињство..... Једноставно сам, бленући кроз прозор аутобуса док сам ишла у школу, размислила и-одлучила! Увек сам са собом носила кључ од тог стана на привеску са кључем садашњег стана, као успомену.То је био велики корак, који се сада завршио са великим последицама, али ме није више било брига. Није ме занимало да ли ће ме сада разумети или не, свеједно ми је било, јер тај секунд кад сам донела одлуку је био пречи од било чега на овом свету. И уместо да сиђем на следежој станици, продужила сам још неких двадесетак даље, пресела на пар аутобуса и сишла код неке старе окретнице. најпре сам се освртала око себе, не верујући да сам на месту, које тако дуго нисам видела. На крају, видевши исти онај стари, зелени гелендер дуж ког сам пешачила до старе школе, сишла сам низ зарђале степенице у моје насеље. Трчала сам низбрдо до свог улаза и осетила сам те топле сузе на образима које су се сливале и остајале на асфалту за мном. Пред улазом сам одједном стала. Након неколико секунди, бацила сам поглед на интерфон. На њему је још увек стајало моје презиме. Ушла сам у зграду и сишла низ степенице које су водиле до мог стана. Извадила сам кључ, угурала га у браву, зачепљену прашином и окренула га. Отворила сам врата и несигурним ходом ушла у предсобље. Полако сам ишла ка дневној соби. Тамо сам затекла све онако како смо га и оставили. Моји нису у међувремену нашли купце, али је једна госпођа одржавала стан. Стала сам на вратима. Испустила сам ранац на под, ухватила чврсто кваку врата и опет дозволила сузама да лију. Чак сам касније нашла и ону малу свеску, прашњаву од гипса који се крунио. Читала сам цело вече тај шкрабопис који сам као мала имала. Јавила сам се мојима. Моја мајка је тихим али оштрим гласом рекла да се вратим исто вече, али није била забринута. Била је само љута јер није испало онако како је она очекивала-поново сам се вратила. Након само пар минута разговора, наговорила сам је да ме пусти да останем бар још неко вече. И ево, ово је друго вече да сам овде...а нешто ми говори да ћу се овде враћати још доста пута...

Uh, covece. Ala je ova nedelja bila zamorna. Konacno je vikend, bre! Nema vise nabijenih lekcija i kontrolnih, koje sam sa vel;ikom mukom dobro uradila. Pa tako mi i treba kad ne umem da zagrejem stolicu! Ok, sve je super proslo, odlicne ocene, nema nikakvog nerviranja sto se tice drustva i tako tih stvari koje su vec postale uobicajene....samo e je umor stigao-to je to. Pa i sami vidite da me mrzi da prebacim pismo na srpski ;)
Bilo kako bilo, napokon imam malo vremena i za sebe. Danas pocinju da se daju filmovi o zivotu i radu Majkla Dzeksona, mada mislim da je i to ranije pocelo, jel da? Nema veze....Danas pocinju da se daju barem u Delta City-ju, kome je navodno rodjendan (mo's misliti, rodjendan...). I tako su cele nedelje kruzile price o tome.

I evo, sad se spremam da idem na hor (-.- ne volim ga, ali nisam isla nijednom od ove skolske godine:zato mi sada prete kecinom! e pa kad se mora-mora se!), tamo ima da izgubim glas (pa necu moci da odgovaram geografiju u ponedeljak :D ) i vraticu se kuci da prespavam ceo dan....

a o ponoci.......

......u VIDEO KLUB ZABAC po horore!!! Bice to duuuuuga noc...