Prazni listovi

uh što je ovo vreme varljivo; čas kiša, čas sunce...evo čekam još i sneg, pa mi se čini da nešto malo kasni! -.- ... bilo kako bilo, sad sedim kod kuće. i reko' ajd' da malo blogujem, dugo nisam (opet).

eh, bože...ajd' sad, kako da počnem...hm. eto ti ga sad. pa i nije da se mnogo stvari desilo. sve je normalno, ništa novo. uh...jedino što me dosta nervira jeste kad me odvuku iz beograda izvan zemlje ili u drugi grad tamo negde bogu iza nogu,uz izgovor da mi je ''bolje na svežem vazduhu pa makar i bez kompjutera i tv-a, a pogotovo društva! mislim, ajmo iskreno, niko od nas ne može bez televizora. okej, ima ljudi kojima on i ne predstavlja ''čudesnu kutiju'', ne predstablja ni meni praktično, što bi...ali ipak, nije isto kad si na planini sa skakavcima i komarcima u dvorištu dok pokušavaš da crtaš jedinu stvar koja ti se sviđa tu, i kada si kući na svom krevetu, gledajući tv i prolivajući sok na posteljinu (upravo gledam u brata dok ovo pišem, ne zamerite...a i što biste, ja ne bih. ne žalim se, jer je kod mene sve moguće i na to se čovek navikne kad je jedini normalan...gle, sad će i tortu da mi prevrne!) samo tren da mu oduzmem tacnu....

...................e sad. dakle, ima mnogo razlike kada si usamljen. pa mi baš zato provodimo mnogo vremena za kompjuterom - usamljeni smo ili nam je dosadno. 

i eto, to bi bilo otprilike to. sad, ako budem održavala ovaj ritam, valjda neću propustiti još jedno postovanje ovih dana, jer mi ovo dođe kao neko sajber ispovedanje. glava mi je puna, a kad nema ko da te sluša, e onda ima ko da te čita....ćaos....

 .......................lol, da te čita.... 

uh, što je ovaj dan, da prostite, zajeban. šta mi je sad sve ovo trebalo? 

znate kako, kada imate nešto što je lepo i traje, u početku možda ne razmišljate ali se kasnije ipak plašite se da ćete izgubiti to nešto. i na kraju, stvarno ga izgubite. nije sad kriva ta pomisao, kao sad, urekli ste se. nego, jednostavno utuvite sebi u glavu ''jaoj, pa to će sve lepo nestati, trte, mrte, bla bla '' i tako dalje i puf-odjednom toga nečeg nema više. nego mene muči to što stvarno ništa nije istrajno...ili možda čak to što nešto mora da se zezne pa da lepo izgubiš to što si stekao, ne znam...

verovatno se pitate šta mi se desilo pa da sad ovde toročem o tome. ma na kraju krajeva, i nije bitno...samo me zanima zašto neke stvari pre ili kasnije ispadnu iz naših ruku, a mi ih k'o ludaci držali kao malo vode na dlanu...e, ako neko zna odgovor neka kaže, jer mene više mrzi da razmišljam...ko mi da dobar odgovor, dobiće 6 kg slatkiša....ili nešto drugo, ovo mi zvuči kao ponuda za malu decu, ipak -.- ...ma smisliću to, meni sad treba odgovor...pozdrav.